Zašto je Milorad izgubio kuću: svojinski odnosi u Srbiji “duboko bolesni”

Tekst postavio/la admin, dana 2. marta, u 13 : 55 PM Štampaj

Dok je boravio u dužoj poseti rodbini u inostranstvu, Milorad Dimić nije znao da će ostati bez ostatka porodične kuće na Voždovcu, onoga što je od kuće preostalo nakon što je sam porušio jedan njen deo. Niko nije znao gde je Milorad, on se nije javljao, a za to vreme je na mestu gde je bila njegova kuća, investitor sagradio novi stambeni objekat. Tek 2010, posle nekoliko godina, javio se komšijama i saznao šta se dogodilo.

Piše: Dragana Pećo

Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije

Ostatak Dimićeve kuće, iza belog zida   (foto: iz albuma njegovog komšije Mišića)

Interesantno je da do danas CINS nije uspeo da direktno komunicira sa Dimićem. Miloradov komšija nam je samo preneo sadržaj SMS poruke za koju tvrdi da ju je poslao Milorad. U poruci namenjenoj CINS-u, Dimić u prvom redu optužuje državu za ovo što mu se desilo. Dimićev advokat u Beogradu odbio je da daje izjave za CINS jer smatra da to nije u interesu njihovog klijenta. Investitor tvrdi da nema ničeg spektakularnog u svemu ovome, da je sve urađeno po zakonu, kao i da su spremni da Miloradu ponude stan od 100.000 evra u novoizgrađenoj stambenoj zgradi.

Novinari CINS-a su nekoliko puta kontaktirali nadležne u Opštini Voždovac i jedini odgovor koji je od njih stigao je da su „dana 05.07.2010. svi spisi predmeta u vezi sa Sanskom 43 sa pripadajućom tehničkom dokumentacijom dostavljeni Gradu Beogradu – Gradskoj upravi – Sekretarijatu za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju, o čemu su stranke obaveštene“, navodi se u odgovoru.

Stručnjaci iz oblasti imovinskog prava smatraju da su glavni uzroci postojanja ovakvog slučaja – izvanredno loši i neprecizni zakoni koji u Srbiji regulišu svojinske odnose na nepokretnosti.

Dimić: Hoće da mi uzmu imanje

Beograđanin Milorad Dimić stanovao je u porodičnoj kući u Sanskoj 43 na Voždovcu. Pored njegove kuće, u katastarskoj dokumentaciji nazvane „zemljišnoknjižno telo V“ (ZKT V), na istoj parceli, nalazio se i pomoćni objekat – letnja kuhinja (ZKT X), koji je nekoliko puta menjao vlasnika.

Milan Mišić (foto: CINS)

Milan Mišić je Dimićev komšija koji je u sporu sa investitorima zgrade izgrađene na mestu Dimićeve kuće jer tvrdi da novoizgrađen objekat nije propisno udaljen od njegove parcele.

On kaže za CINS da su se, dok je Dimić još bio u Srbiji, potencijalni investitori u nekoliko navrata raspitivali za tu letnju kuhinju.

„Ja mu kažem: „Miki, tražio te neki momak i ostavio ti neke papire. Evo ima jedna fascikla“. On mi odgovori: „Baci to, ja od njih ne mogu da živim. Hoće da mi uzmu imanje“. Nisam mogao da shvatim da to u današnje vreme postoji, da neko može da uzme nešto što je vaše.“

Sam porušio deo svoje kuće

Branislav Manojlović (foto: CINS)

Dimićev komšija Branislav Manojlović, koji ga poznaje još od detinjstva, kaže:

„Sam je porušio deo kuće ka Sanskoj ulici i od toga napravio radionicu. Tu je držao mašine koje je doneo iz Amerike, jer je po struci alatničar. Onaj drugi deo kuće gde je on spavao je ostao čitav.“

Komšije kažu da su prestali da viđaju Dimića 2004. ili 2005. godine. Nisu znali šta se sa njim desilo i o tome su više puta obaveštavali policiju.

Investitor: Tu je bila samo šupa, stambeni objekat nije postojao

Marija Nenić, danas urednica emisije „Uviđaj“ na Radio-televiziji Srbije (RTS), u julu 2006. godine postala je vlasnica pomoćnog objekta ZKT X koji se nalazio pored Dimićevog objekta, a time i sukorisnica parcele. Marijina majka Slavica Nenić koja se, kako kaže, bavi samo urbanizmom i odlično poznaje upravno pravo, u razgovoru sa novinarima CINS-a kaže da u svemu ovome nema ničeg spektakularnog i tvrdi da na parceli, u vreme njenog ulaska u posed drugog objekta, Dimićeve kuće nije bilo.

Marija Nenić, urednica emisije „Uviđaj“ (fotografija preuzeta sa satja www.rts.rs)

„Kad je [Dimić, prim. red.] porušio svoje ZKT V, te neke 90. godine, bio je samo korisnik zemljišta ispod objekta. Ja sam vam donela čak i ovaj njegov vlasnički list da vam pokažem da je on bio samo korisnik zemljišta. Na istom mestu je pokušao nešto da gradi. Zašto bi  ponovo zidao ako ima objekat? Na kraju ga je srušila građevinska inspekcija jer mučenik nije imao dozvolu da ponovo izgradi nešto, na istom mestu. Kada smo mi 2006. godine kupili ZKT X, tu je postojala samo drvena šupa. Objekat ZKT V nije postojao.“

Dokumentacija iz 2003. godine koju nam je dostavio investitor i komšije, pokazuje da je Dimić sam izvodio građevinske radove u svom dvorištu i postavljao betonske stubove. Opštinska inspekcija je u julu 2003. sastavila zapisnik u kojem je navedeno da je investitor iskopao rupu dubine oko 1m i postavio ukupno četiri armirano-betonska stuba, a da „građevinskoj inspekciji nije podnet nikakav dokaz o odobrenju izvođenja ovih radova“, zbog čega je Dimić morao da ih obustavi. Deo ovog zapisnika je i skica parcele na kojoj su prikazani stubovi i iskopana rupa u Dimićevom delu parcele, ali i dva stara objekta, od kojih jedan predstavlja deo njegove porodične kuće, na skici označen kao „postojeći stari objekat“. Dok je drugi objekat na skici predstavljen kao „postojeći stari stambeni objekat“.

Vlasnički listovi

Nenad Cvjetićanin, advokat (foto: cvjeticaninlegal.com)

Advokat Nenad Cvjetićanin iz advokatske kancelarije Cvjetićanin, stručan za oblast imovinskog prava, angažovan na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, listajući vlasničke listove koje su novinari CINS-a dobili od investitora, a druge od Dimićevog komšije Mišića, kaže da su oni vađeni nekoliko puta i da su mu nejasni. Na jednom listu piše da je Dimić vlasnik objekta, na drugom se Dimić ne pominje, a na jednom od brojnih vrsta ovih dokumenata se ne vidi jasno koje godine je izdat jer je broj nečitko napisan.

„Moram Vam reći da su mi [vlasnički listovi, prim. red.] nejasni. Ovo su, jednostavno, različiti listovi. Različiti upisi u tim listovima. Za zemljišne knjige postoji načelo javnosti, načelo pouzdanja u zemljišne knjige, načelo istinitosti, jer je to javna isprava. Vi kada donesete prepis lista nepokretnosti na sud, postoji pretpostavka njegove istinitosti. Ta prepostavka jeste oboriva. Vi to možete dokazivati, ali postoji pretpostavka da je to istinito, jer ga je izdao državni organ u vršenju svoje nadležnosti“, objašnjava Cvjetićanin.

Kako se navodi u jednom od vlasničkih listova do kojih je CINS došao, upisana je promena na parceli – rušenje objekta na osnovu rešenja Dn 11269/09. CINS čeka odgovor od Prvog osnovnog suda u Beogradu od kojeg je zahtevom tražio kopiju tog rešenja.

„Suštinski, postoji i mogućnost da je neko sam, rukom prepravio vlasnički list pre nego što vam ga je dao“, dodaje Cvjetićanin.

Novinari CINS-a su iz Službe katastra dobili uverenje o kretanju vlasništva na parceli koji možete da pogledate ovde.

Dva slična zapisnika sudskog veštaka

Akt o urbanističkim uslovima, kao korisnik parcele potpisan Stefanov Stevan

Prema rečima Slavice Nenić, nakon što su kupili pomoćni objekat, prvo su ga sanirali i rekonstruisali, dok je nadogradnja počela tek tri godine kasnije – 2009. Prema navodima u Aktu o urbanističkim uslovima donetom 2007, nadogradnja je podrazumevala izgradnju novog višestambenog objekta pored postojećeg pomoćnog objekta. Ovim Aktom je predviđeno da novi objekat bude izgrađen na delu parcele na kojem je nekada bila Dimićeva kuća. Radnici koje je angažovao investitor, kako tvrde Dimićeve komšije, porušili su ostatak Dimićeve kuće i raščistili zemljište. Nenić Slavica kaže da na Dimićevom delu parcele nije bio stambeni objekat, već šupa i da je veštak u svom nalazu to potvrdio, kao i da je Dimić bio korisnik parcele samo dok je posedovao svoj objekat.

„Imate nalaz veštaka građevinske struke koji tvrdi da na tom mestu nije postojao objekat, nego samo drvena šupa. Ovde piše da je to drvena baraka koja se ne smatra građevinskim objektom, gde je on navodno živeo. On [u vreme izlaska veštaka na teren, prim. red.] uopšte tu nije živeo. Imate onaj policijski zapisnik gde sami svedoci tvrde da je Dimić sam porušio svoju zgradu“, ističe ona.

Karakter dela Dimićevog objekta koji je ostao nakon delimičnog rušenja, nepoznat je i danas ga je teško utvrditi, ali zvanična izjava veštaka koji je izašao na teren kaže da je to bio „deo ulaza površine 2 metra kvadratna i drvena šupa naslonjena na taj ulaz“. Na osnovu ovog nalaza, isti veštak zaključuje da „navedeni deo ulaza ne predstavlja objekat zato što je urušen i sklon padu, a drvena šupa već duže vreme nije u funkciji i njeni delovi su takođe urušeni i skloni padu, tako da ne može da se kategoriše kao objekat trajnog karaktera“. Problem je, međutim, u tvrdnji Milana Mišića da je u sudu pronašao Izjavu veštaka koju je predao investitor –  koja se razlikuje od Izjave zavedene u Katastru samo po tome što joj nedostaju prva dva pasusa (od tri). Sve ostalo se poklapa čak i grafički. U preostalom pasusu, čak su i slovne greške iste. CINS nije uspeo da pronađe potpisanog veštaka, Olgu D. Đokić i proveri sa njom autentičnost dokumenta.

Milan Mišić (foto: CINS)

„Ja u katastru, uvidom u spise predmeta, vidim taj isti potpis, isti pečat, isti dokument, ali se sadržaj razlikuje. Jedan deo potpuno isti, a drugi dopisan. Kad staviš papir jedan ispod drugog, onda se vidi da se naslov, pečat i potpis podudaraju, a da je tekst  različit. A tada smo prvi put na TV-u videli ko je Nenić Marija i u emisiji je imala kao temu – falsifikovanje potpisa“, kaže Mišić.

Nenić Slavica komentariše da joj drugi papir, izjava veštaka koju je Mišić našao u dokumentaciji suda, nije poznat. „Ovaj mi je poznat zato što sam Vam ga sada dala, a ovo ne znam šta je. To je identično ovome što Vam ja dajem. To je deo, to je samo ovo. Nije mi jasno kako…“

Advokat Cvjetićanin kaže da je teško dokazati i proveriti da li ostatak Dimićeve kuće stvarno nije bio stambeni objekat, koji je bio njegov karakter, da li je bio privremeni objekat ili ne, jer namena objekta nije upisana u vlasničkom listu.

Sporna prijava o rušenju kuće

Kako bi katastar uneo promene u operatu i izbrisao Dimićev objekat za koji je veštak utvrdio da nije trajnog karaktera, investitor je angažovao privatnu geodetsku firmu „Prima Res“ d.o.o. iz Beograda. Zaposleni u „Prima Res“, u maju 2007. godine, sastavljaju prijavu o brisanju objekta iz katastra, sa svom potrebnom dokumentacijom o promeni na terenu. S obzirom da je u pomenutoj dokumentaciji potrebno navesti vlasnika i korisnika objekta za koji se promena prijavljuje, kao korisnik nepokretnosti na toj parceli naveden je Stefanov Stevan iz Beograda, Dimićev komšija iz susedne ulice koji tvrdi da nije bio pravi korisnik tog objekta.

Stefanov Stevan (foto: CINS)

Stefanov kaže da nije potpisao te papire i da nije znao da se njegovo ime pojavljuje u prijavi „Prima Resa“:

„Ja sam bio u Leskovcu kod prijatelja kada je geometar izlazio na tu parcelu. Nisam bio tu, niti sam imao pojma da sam bio ubačen u to. Sve se radilo 5. maja, a ja sam se vratio 10. maja. Svuda sam dao [takvu, prim. red.] izjavu, i potpis sam dao, i u sud sam išao. Nisam učestvovao u tome niti poznajem te ljude. Ne znam kako se moje ime našlo tamo.“

Stefanov je podneo zahtev za obnavljanje postupka kojim se utvrđuju promene na zemljištu i rušenje Dimićevog objekta na, navodno, njegov zahtev. U svom zahtevu, Stefanov je naveo:

„Nikada nisam stanovao u Sanskoj 43 niti sam bio korisnik parcele i objekata na parceli. Nikada nisam tražio izvođenje stručnih geodetskih radova na parceli niti sam ikada imao bilo kakav pravni interes za to. Nikada nisam stavio potpis na dokumenta koja su predmet promene na Planu u Katastru, a potpis na tim dokumentima ne odgovara mom potpisu. Nikada nisam bio u kontaktu sa geometrom „Prima Res“ d.o.o. niti poznajem tog čoveka“.

Nenad Cvjetićanin tvrdi da geodeta nije smeo sam da popuni prijavu o brisanju objekta, bez potpisa vlasnika samog objekta. „Može neko drugi to da potpiše, ali mora da ima punomoćje. Mogu ja kao advokat, ali moram da priložim punomoćje od vlasnika objekta da bi podneo tu prijavu.“

Miloš Živković, advokat  (foto: zslaw.rs)

Docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i savetnik u advokatskoj kancelariji „Živković Samardžić“ dr Miloš Živković, tvrdi da nije u interesu komšija da prijavljuju promene na nečijem zemljištu. „Neće komšije da prijavljuju promenu jer nemaju nikakav interes za to. Da prijavite promenu, morate da platite da izađe geodeta da to snimi, pa da izađe veštak ako tu ima nečeg spornog, da utvrdi da li tu nečeg ima ili nema. Jedini koji ima taj interes je investitor. Njemu se isplati da plati nekoga i da snosi troškove. Zašto? Zato što posle toga, eventualno,  može nešto tu da zida, što će mu doneti zaradu“, objašnjava Živković.

Krivična prijava protiv „Prima Res“ d.o.o.

Odeljenje za suzbijanje privrednog kriminaliteta Uprave kriminalističke policije podnelo je krivičnu prijavu protiv zaposlenih u „Prima Resu“ – Hinić Tamare i Gligorić Milorada, kao i vlasnika firme Jarčov Vlade, zbog osnova sumnje da su izvršili krivično delo falsifikovanja isprava.

U prijavi se navodi da je „Hinić Tamara, bez izlaska na lokaciju, postupajući po usmenom nalogu Jarčova, sačinila zapisnik o izvršenom uviđaju sa konstatacijom činjeničnog stanja na terenu, u kojem su navedeni neistiniti podaci i isti je svojeručno potpisala, a Gligorić je tako sačinjen zahtev pečatirao i predao Službi za katastar nepokretnosti, na osnovu čega [u Katastru, prim. red.] donose rešenje kojim se odobrava brisanje objekta na katastarskom planu“.

Zamenik javnog tužioca Prvog osnovnog tužilaštva u Beogradu Ivan Marković kaže da je istražni postupak u toku, da taj deo postupka nije javan i da još nije podneta optužnica.

Docent Živković kaže da ne možemo o tome da govorimo kao o falsifikatu dok se ne donese presuda. „Falsifikat se u pravu dokazuje krivičnom presudom. Ako postoji krivična presuda da je nešto falsifikovano, tek onda je to falsifikat. Dok presude nema, samo se sumnja da je jedan od potpisa falsifikat. I pitanje je da li će presuda biti doneta, tako da se to jednostavno ne zna.“

„Ako se uspostavi da je to falsifikat,“ nastavlja Živković „onda imate krivičnu odgovornost geodeta iz geodetske organizacije, krivičnu odgovornost veštaka i svih onih koji su prikazali da nema nečega čega ima. Da se razumemo, to se radilo, to se radi i to će se raditi. Teško je to uhvatiti krivično. Jednostavno, i privatno pravo vam je takvo. Ako se neko ne bori za svoja prava, ta će prava nestati. Ovog čoveka [vlasnika porušenog objekta, prim. red.] jednostavno nije bilo. To je njegova stvar, to nije stvar javnog interesa“, kaže Živković.

Vlasnik „Prima Res“: Mi smo samo karika u lancu

Prema podacima Agencije za privredne registre, „Prima Res“ d.o.o. je danas u procesu likvidacije.

Njen vlasnik Vlado Jarčov je takođe direktor i jedan od suvlasnika aktivnog preduzeća „Evrogeomatika d.o.o“ registrovane za inženjersku delatnost i tehničko savetovanje. Prema podacima sa sajta firme, neki od njihovih klijenata su Telekom Srbija, EPS i Saobraćajni institut CIP.

Jarčov kaže za CINS da je njegova firma sve radila po zakonu i da on od zaposlenih nije zahtevao da se ovakva dokumentacija sačini, kao što je to navedeno u krivičnoj prijavi. „Sve što je rađeno, rađeno je po zakonu. Firma ne može da uradi nešto što nije u skladu sa zakonom. Nije u interesu firme da se tako ponaša“, napominje Jarčov.

Jarčov tvrdi i da nije upoznat sa „detaljima“ kao što je tvrdnja da je neko falsifikovao potpis Stefanov Stevana. „Ja detalje ne znam pošto je to radila operativa firme. Nisam toliko upućen u taj predmet. Ako ste istraživali, znate imena direktora i osoblja koje je izvršavalo taj postupak. Ja sam samo vlasnik“.

Na podsećanje da je na dokumentaciji pečat njegove firme i potpis osobe koja tvrdi da to nije potpisala i da je to falsifikat, Jarčov odgovara: „Za to sam saznao kad su mi obrazložili, ali… Zaista, ne znam da li se to desilo ili nije“.

Za postupak pripreme ove dokumentacije objašnjava da je to samo proceduralna stvar. „To je tehnički postupak rušenja koji se sprovodi, znate. Postoji neka procedura koja mora da se završi. Zatim se to preda Republičkom geodetskom zavodu. On isto proveri tu dokumentaciju. Ne prima svašta. Prihvata je i to ide dalje proceduralno. Nismo mi… Mi smo samo karika u lancu“, objašnjava za CINS vlasnik „Prima Resa“ Vlada Jarčov.

Nenić Slavica: Tužiću „Prima Res“ ako mi ovaj postupak naškodi

Nenić Slavica se, kako kaže, bavi „samo urbanizmom“ i tvrdi da ničeg neregularnog nije bilo u ovom postupku. Geodeta je, kako navodi, upotrebio spisak svih osoba koje stanuju u okolini i sa tog spiska uzeo ime prve osobe, a to je bio Stefanov Stevan.

„Što se tiče tog brisanja… Taj Stefanov… Ceo taj spisak, to su sve bili, ne mogu da kažem korisnici, svi su se oni u tom ZK ulošku [zemljišno knjiški uložak,u kojem su se razni ljudi vodili kao korisnici objekata na parcelama oko Sanske 43, prim. red.] vodili. Prvi na listi je bio Stefanov. „Prima Res“, koju smo mi angažovali, radila je po ovom Zakonu o katastru, a taj Zakon o katastru kaže: „Korisnik parcele“, to smo mi, „je dužan da prijavi promenu, a svako lice…“. Katastar po službenoj dužnosti vrši brisanje. Nebitno je da li je naveden Stefanov, nije morao niko da bude naveden. Mogli su da stave Mariju. Mogli su da stave mene. Nisu morali nikog sem sebe da stavljaju jer im zakon ne traži sukorisnika, ne traži im nikog“, napominje Nenićeva.

Na činjenicu da se vodi istražni postupak u vezi sa geodetskom firmom koju su angažovali, Nenić Slavica kaže da je spremna da tuži „Prima Res“ ako joj ceo ovaj postupak koji je ta firma obavljala, naškodi. „Mogao je samo „Prima Res“ da se potpiše. I nije morao da bude potpisan. Ja ću sada, ako mi to naškodi, tužiti „Prima Res“. Zašto? Zato što nije morao da potpiše nikog. Dete može da prođe i kaže: „Nema kuće. Srušena kuća. Izbrišite“. Nije bio potreban nikakav korisnik. To su te geodetske agencije i one to tako rade. Hoću da kažem… Nikakve veze. Samo su meni naškodili“, objašnjava Nenićeva.

„Ako je u pitanju varijanta u kojoj su na svoju ruku sami geodeti podneli neku lažnu izjavu ili lažno upisali nekoga kao vlasnika ili imaoca prava korišćenja, to je onda krivično delo na strani tih ljudi“, smatra Cvjetićanin.“ Ali ja ne vidim neki njihov motiv da to samoinicijativno urade. Pre bih rekao da bi motiv mogao da ima eventualno investitor. Ne znam zašto bi to sami geodeti radili. Zašto bi sami sebe inkriminisali? To nekako nema smisla“.

RGZ: Zaposleni ne proveravaju stanje na terenu i verodostojnost prijava

Nakon što je „Prima Res“ sastavila prijavu o promenama na zemljištu, Služba za katastar nepokretnosti Republičkog geodetskog zavoda registrovala je – „objekti porušeni“. Milorad Dimić, kao ni njegove komšije, nije znao da „na papirima“, prema podacima RGZa, njegova kuća više nije postojala 2007. godine.

Kosta Mirković, pomoćnik direktora RGZ-a (foto: rgz.gov.rs)

Pomoćnik direktora Republičkog geodetskog zavoda Kosta Mirković kaže za CINS da je nadležnost RGZ-a da proveri da li je dokumentacija koja kod njih stigne kompletna, kao i da organizacija koja je izvodila geodetske radove poseduje licencu za obavljanje te vrste poslova. Provera verodostojnosti tih isprava nije u njihovoj nadležnosti. Broj prijava koje im svakodnevno stižu je veliki, a njihovi zaposleni nisu u obavezi da izlaze na teren i proveravaju stanje na njemu.

„Kako su priloženi dokazi – Skica održavanja premera i Zapisnik sačinjen na licu mesta u prisustvu podnosioca prijave, nesporno dokazivali da su oba objekta na katastarskoj parceli porušena, Služba za katastar nepokretnosti Beograd provela je odgovarajuću promenu na planu i u katastarskom operatu KO Voždovac“, navodi se u pisanom odgovoru RGZ-a.

Međutim, prema važećem Zakonu o premeru i katastru, promenu na zemljištu je dužan da prijavi njegov korisnik, ali Stefan Stefanov, čiji „potpis bez primedbi“ stoji na prijavi, tvrdi da za prijavu nije znao, niti je potpisao, kao i da nije pravi korisnik te parcele. To bi značilo i da zapisnik sa lica mesta nije sačinjen u prisustvu podnosioca prijave, korisnika objekta, kako to nalaže Zakon.

Republički geodetski zavod (foto: CINS)

„Obaveza prvostepenog organa je da u skladu sa Zakonom, na osnovu pravno valjanih isprava provodi promene od uticaja na podatke evidencije koju vodi, ali provera verodostojnosti isprava nije u nadležnosti ovog organa, već je u nadležnosti Suda. U konkretnom slučaju, Skicu održavanja premera i Zapisnik o izvršenom uviđaju na katastarskoj parceli broj 666/06 KO Voždovac sačinila je zakonom ovlašćena organizacija za geodetske poslove“, ističu u Republičkom geodetskom zavodu.

Komšije tvrde da je kuća porušena dve godine posle brisanja u katastru

Dok komšije nisu znale gde je Dimić, ostaci njegove porodične kuće su porušeni. Iako je prijava geodete o porušenom Dimićevom objektu sastavljena 2007, deo kuće koji Dimić nije porušio je postojao, prema tvrdnjama komšija, čak dve godine kasnije. Branislav Manojlović kaže da je tek u martu 2009. srušen ostatak Dimićeve kuće.

„Stvarno je tu postojala kuća do marta 2009. godine. Posle su se pojavili neki nepoznati ljudi sa kamionom. Porušili to što je bilo i mašine [Dimićeve, prim. red.] stavili na kamion. Niko nije bio prisutan da napravi neki zapisnik o tome gde idu te mašine. Nije tu bilo mnogo šta da se ruši. Bila je jedna soba i to su na kraju srušili. A čovek uopšte nije bio tu. Sve su odneli, sve otikinuli, srušili, izravnali teren i počeli da zidaju.“

Milenka Dragović, Dimićeva komšinica, kaže da je Dimić stanovao u Sanskoj 43 i da je njegova kuća tu postojala dok radnici nisu došli da grade novi objekat. „Ja sam ga viđala. Bio je čovek tu. Imao je tu malu kućicu. Posle toga je pored nje imao taj dugački kontejner u kojem je držao svoje mašine“, priseća se ona.

Advokat Cvjetićanin smatra da, ukoliko je napisano da nekog objekta nema iako ga je bilo, na sudu, putem svedoka, može da se dokazuje da li je tog objekta zaista bilo.

Nenićeva: Mi smo jedini korisnici parcele

Nenić Marija, kao vlasnik objekta koji je preostao, prema rečima njene majke, postaje jedini korisnik parcele i na osnovu toga stiče pravo da kao investitor gradi i na delu parcele gde je bio Dimićev objekat. Slavica Nenić ističe da nije mogao bilo ko da dođe i na parcelu i počne da gradi, već samo oni kao sukorisnici, a kasnije jedini korisnici.

„Mogli smo samo mi jer smo bili sukorisnici. Imali smo objekat koji je isto bio sklon padu. Međutim, mi smo, kad smo ga kupili, odmah uložili sredstva da ga saniramo da ne bismo ostali bez prava korišćenja. Pritom smo mi to prvo sanirali pa uveli sa 18.000 evra kanalizaciju. Pa uveli vodomer. Ja bukvalno ništa [Dimićevo, prim. red.] nisam htela da čačkam. Ni njegov vodomer, ništa. To je bilo isključeno davno. Prosto nisam htela ni jednu jedinu njegovu paricu da uzmem, jer sam uvek mislila da će se taj čovek vratiti. Zašto bih se ja sad priključivala na tuđi vodomer, kad mogu da dobijem svoj? Marija je tu živela trudna. Tri godine je živela u tom saniranom objektu.“

Stručnjaci iz oblasti imovinskog prava nisu mogli precizno da kažu da li je rušenjem Dimićeve kuće prestalo njegovo pravo korišćenja na delu parcele na kojem je nekada bila njegova kuća. Cvjetićanin kaže da je pravno „moglo da prođe“ da investitor postane jedini korisnik parcele jer je drugi objekat porušen i time njegovom vlasniku prestalo pravo korišćenja zemljišta koje je zapravo u vlasništvu Republike Srbije.

„Prvi sukorisnik je izvlačio svoje pravo korišćenja upravo iz tog objekta koji je porušen. Imate pravo korišćenja zemljišta ispod tog objekta i malog dela parcele za redovnu upotrebu. Znači, ako je taj objekat srušen, onda sukorisnik više nema pravo korišćenja jer je samo zemljište u vlasništvu Republike Srbije. Onda samo drugi sukorisnik ima pravo korišćenja, koje pravo izvlači iz svog objekta koje se nalazi na istoj parceli. To je pravno moglo da prođe“, objašnjava Cvjetićanin.

Živković smatra da ne bi trebalo da je prestalo Dimićevo pravo korišćenja zemljišta. „Da li je ili nije prestalo pravo korišćenja, po mom mišljenju nije. I ne bi trebalo da je prestalo. Onda je drugi sukorisnik, u nedostatku prvog, verovatno uz malo „guranje“ kod nadležnih organa, uspeo da na osnovu svog sukorišćenja dobije građevinsku dozvolu na svoje ime.“

Odbijen zahtev Stefanov Stevana za ponavljanje postupka

Nenićeva kaže da je, kada je ZKT V prestalo da postoji, prestalo i pravo korišćenja zemljišta ispod objekta i da su oni korisnici parcele. Sporni slučaj dospeo je do Komisije za izlaganje podataka o nepokretnostima Republičkog geodetskog zavoda za Opštinu Vožcovac.

Prema navodima u pisanom odgovoru Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Komisija je 15.04.2010. donela Rešenje na koje su se Dimićeve komšije žalile i Ministarstvo ga je poništilo.

Nakon toga Komisija donosi novo Rešenje 10.09.2010. u kojem prigovore stranaka odbija kao neosnovane. U tom zapisniku Komisija navodi da je „konstatovala da nisu ispunjeni uslovi da se postupi po zahtevu Stefanov Stevana za ponavljanje postupka promene u katastarskom operatu nastale rušenjem objekta u Sanskoj 43“. U zapisniku stoji i da je Komisija „cenila i ostale navode stranaka i dokaze koji se nalaze u spisima predmeta pa je konstatovala da su isti bez uticaja na drugačije rešavanje“, zabeležili su članovi Komisije. Kako navode u Ministarstvu, i na ovu odluku Komisije su ponovo podnete žalbe, ali je Ministarstvo 15.11. 2010. donelo Rešenje kojim su „kao neosnovane odbijene žalbe imenovanih jer je Ministarstvo ocenilo da je ožalbeno Rešenje pravilno i na zakonu zasnovano. Stranke su podnele tužbu Upravnom sudu protiv Rešenja Ministarstva i u tom postupku će pred nadležnim sudom biti cenjena pravilnost i zakonitost navedenog drugostepenog Rešenja“, navodi se u pisanom odgovoru Ministarstva.

Slavica Nenić tvrdi da je Dimić bio korisnik parcele i zemljišta ispod parcele dok je postojao njegov objekat. „Posle Komisije [Republičkog geodetskog zavoda, prim. red.], to ide na drugi stepen. Po novom zakonu, drugi stepen je Ministarstvo. Vi ćete pročitati da upravo Ministarstvo nalaže da se objekat izbriše, jer ga nema. Srušen je pre 10 godina i ono nalaže da se izbriše iz kopije plana. Na taj način mi postajemo korisnici“, napominje ona.

Docent Živković tvrdi da u ovom slučaju svojinsko stanje ostaje onakvo kakvo jeste. „Katastar Vas izbriše i donese rešenje. Vi ne možete da dokažete da je to rešenje namerno doneto [na nezakonit način, prim. red.], da je to krivično delo. Ako niste tu, oni ne mogu to da Vam dostave. Imaju pravilo o dostavljanju. Pokušaće to lično da Vam dostave. Pokušaće jednom, dvaput, triput, neće uspeti. Proći će dve godine. Posle dve godine možeš da tražiš od katastra nepokretnosti naknadu štete ako je neko nešto loše uradio, ali svojinsko stanje ostaje takvo kakvo je“, objašnjava Živković.

Miki je živ!

Nakon nekoliko godina provedenih u inostranstvu, tokom kojih nije bio u kontaktu sa svojim komšijom i drugom iz detinjstva Branislavom Manojlovićem, Milorad Dimić ga poziva u novembru 2010. i od njega prvi put saznaje da je ostao bez porodične kuće u Beogradu.

Milan Mišić se sa osmehom na licu priseća: „Dolazi komšija i plače. Milane, Milane… Miki je živ! Sad mi se javio telefonom. Ja sam mu ispričao sve za kuću. Kaže, ne može da veruje. Rekao je: „Ni partizani 1945. nisu tako oduzimali“. Kažem mu – ovi su gori od partizana 1945“.

Jedini kontakt koji je CINS imao sa Miloradom Dimićem bio je SMS poruka čiji sadržaj nam je preneo Dimićev komšija Milan Mišić. U poruci namenjenoj CINS-u, Dimić u prvom redu optužuje državu za ovo što mu se desilo. Mišić napominje da, ni Dimić, a ni on, ne pristaju ni na kakvu pogodbu sa investitorom.

„Kad se Miki javio, Slavica Nenić je otišla kod njegovog advokata i ponudila dvoiposoban stan, a nama novac da odustanemo od tužbi“, tvrdi Mišić. „Miki je to odbio. Pozvala je nas (mene i suprugu) i mi smo odbili. Nama novac ne treba. Ne možemo da odustanemo od tužbe kad smo dokazali krivično delo. Samo hoćemo da se kuća pomeri na pravilno odstojanje [od njegove, prim. red.]. Sudija Višeg suda kaže: ‘Da, ali onda mora da se ruši kuća’. Šta ja tu mogu? Mi smo tražili obustavu radova dok su trajali“, tvrdi Mišić.

Dimiću nudimo stan od 100.000 evra

Objekti u  Sanskoj 43: novoizgrađeni stambeni objekat na deluparcele gde je              nekad bila Dimićeva kuća (levo) i rekonstruisan pomoćni objekat (desno)

Investitor ima spremnu ponudu za Dimića i smatra da bi je on prihvatio. „Nema tu zaista ničeg spornog. Problem je samo da nađemo Dimića i da sa čovekom napravimo sporazum, jer je Opština Mišića već odbacila kao stranku u postupku. Prosto bih volela da nađem Dimića koji će se vrlo zadovoljiti sa polovinom koja bi mu pripadala da nikad nije bio izbrisan. Nemoguće je da čovek ne bi prihvatio stan od 100.000 evra. Razumete? Jer to je mala parcela, 2.98 metara kvadratnih. Njegova polovina ne vredi više od toga. A pazite, pritom on nikada ne bi mogao da ostvari svoje pravo“, tvrdi Nenićeva.

Ona takođe dodaje da nikada ne bi investirala u ovaj posao da je znala da će sve ovako da ispadne. „Zamara me i oduzima mi dosta vremena. Treba voditi sve te postupke. Mi ćemo tek videti koliko nas je to oštetilo. Oštetilo me je toliko da mi je porasla štitna žlezda i da moram na operaciju. To je ono najvažnije. Otišli smo pre godinu i po na more sa bebom [Marijinom, prim. red.], izašao je članak da smo ukopali čoveka u beton. Marija, koja je totalni nematerijalista, koja je zaista čista kao suza, odjednom tako nešto čita o sebi. Ja sam se uplašila pošto se taj njegov nestanak podudara [sa vremenom kada su kupile ZKT X, kada je Dimić „nestao“, prim. red.]“, kaže Nenićeva.

Možda nije sve „čisto“

Na ponudu investitora Dimiću, docent Živković kaže da je investitor verovatno svestan da tu možda nije sve „čisto“ i dodaje da investitoru, ako da Dimiću stan, treba skinuti kapu.

„Retko kad  imate čoveka koji hoće da pokloni vrednost jednog stana. Ne znam tačno gde se to nalazi i koliko vredi, ali neka vredi 50-60 ili 100 hiljada evra. Ne poklanja se 100 hiljada evra tek tako. To samo jako bogati ljudi poklanjaju u neke opšte korisne svrhe. To indicira činjenicu da je investitor svestan da tu možda nije bilo sve „čisto“. Ali, sada je tu stvar takva kakva jeste. Zgrada je već sazidana. Da li može da se sprovede neki krivični postupak ili ne, to je do policije, tužilaštva i istražnog sudije. Da li postoje osnovi sumnje da je tu neko nešto petljao i da li to može da se proveri? To bi trebalo da bude onaj ko je, praktično, prvo tvrdio da je srušeno nešto što još nije srušeno, ako je to tačno. Tu imate i taj navodni falsifikat. I druga stvar – kako je to izbrisan vlasnik objekta, kao korisnik parcele, odnosno sukorisnik, jedan od korisnika parcele čak i kad je objekat srušen? On je kao sukorisnik parcele morao da bude naveden u građevinskoj dozvoli. I tu je bilo neophodno da, za dobijanje građevinske dozvole, on uredi svoje odnose sa investitorom, da on vidi kako će da suinvestiraju. Koliko će ko da da para, šta će kome da pripadne u novoj zgradi, itd. Da reše svoje tzv. imovinske odnose“, objašnjava Živković.

On kaže da se sa sigurnošću ne može tvrditi da li je ovde sve „čisto“ ili ne. „Ja ne mogu da Vam kažem da je ovo neki težak kriminal, niti da je ovo sve čisto. Sve zavisi od okolnosti i činjenica. Mogu da kažem da je tu, imovinski-pravno posmatrano, ne krivično pravno, kritičan momenat bio – kako sadašnjeg investitora ovog malog objekta da predstavite kao jedinog nosioca prava korišćenja, jer njemu je to trebalo da bi dobio građevinsku dozvolu za taj veliki objekat. On je, što je verovatno, morao da briše vlasnika ovog malog preostalog dela kao korisnika i da kaže: ‘Evo, to je srušeno. Nema svojine kad nema objekta. Prestankom postojanja zgrade, prestaje pravo svojine na zgradi, prestaje i pravo korišćenja koje je vezano za pravo korišćenja na zgradi’. Najverovatnije su ga tako obrisali.“

Živković takođe navodi da u celom slučaju ne vidi veliku zloupotrebu. „U suštini, ako taj investitor vlasniku bivše kuće da stan, ovaj treba da bude zadovoljan. I stvar će tako da se završi. Ne vidim ja tu neku veliku zloupotrebu ili neku veliku priču tipa građevinsko-urbanističkog kriminala. Pogotovo ako se tom čoveku to ponudi. Naravno, razume se da ovo što je sazidano mora da bude u okviru plana, da ne bude divlja gradnja, da ima građevinsku dozvolu. Ako ništa od toga nema dozvolu, onda je to čista kaubojština.“

On dodaje da je investitor možda imao veštog advokata i da je na osnovu prava sukorišćenja uspeo da izbriše drugog sukorisnika. „Kako je to investitor uradio? Imao je veštog advokata koji je video da su oni sukorisnici na parceli. Parcela se može „pocepati“, pa reći – ovo je moj deo i ovde sam ja korisnik, a ono tvoj i tamo si ti. Drugo rešenje je da kažeš – mi smo sukorisnici, ali onda da utvrdiš i kažeš – ovog sukorisnika – nema. Njegovo pravo sukorišćenja vezano je za taj objekat, kad nema objekta, nema ni njegovog prava sukorišćenja. Ja ostajem jedini korisnik. S jedne tačke gledišta to je u redu. Pravo korišćenja je postojalo samo zbog svojine na zgadi. Kad nema zgrade, što bi on sad tu koristio parcelu? Naravno, ja ne mogu da Vam kažem da je to baš tako, zbog toga što propisi koji uređuju ovu oblast uopšte nisu jasni. To nije potpuno čisto ni građansko-pravno. Da neki vlasnik investitor poruši svoju zgradu, on bi ostao nosilac prava korišćenja. Ne bi ga niko brisao. Ovde je problem bio u tome što je na placu bilo sukorišćenje. Kao neko ko se pravom bavi na fakultetu – ja imam problem, mučninu, kad se uopšte bavim ovom granom prava. Oblast svojinskih odnosa je kod nas zapravo jedna duboka patologija prava [važeći zakoni, prim. red.]. To sa pravom, pravnim principima i pravnim načelima nema nikakve veze, i zato se ovakve stvari o kojima pišete i mogu dogoditi“, navodi Živković.

Pravnici upozoravaju da su zakoni o svojini na nepokretnosti u Srbiji veoma loši

Miloš Živković zaključuje da je ovaj slučaj relativno zakonit, ali i da je ova oblast pravno loše regulisana. „Sad tražiti od nekog pravnika da Vam tu objašnjava šta je pravo korišćenja, ko šta ima… Zapravo ti od veštaka koji će nešto da napiše zavisi da li imaš svojinsko pravo ili ne. To je, kako bih Vam rekao, pravni protivprirodni blud. Svi ti odnosi i načini na koje se to reguliše, sve je duboko bolesno i nema nikakve veze sa normalnim pravom. To pod hitno treba urediti, pošto je ovo što govorim dijagnosticirano od strane ljudi koji se time ozbiljno bave, a takvih grupa ima nekoliko. Kao po običaju u Srbiji, sve su te grupe međusobno zavađene i svaka ima svoju viziju i svoj projekat koji gura, ali ono u čemu se svi slažu je dijagnoza – situacija je katastrofalna“, napominje Živković.

„Da se vratimo na konkretnu stvar. To jedno odeljenje – više ga nema. Dobro, došao je tu geodeta, snimio, rekao da je to ostatak nekih ruševina. Došao je veštak, napisao da tu ne može da se živi. Čovek koji je bio držalac i vlasnik objekta, kao što kažete, nije bio tu. Nije znao da se to dešava. Oni su to porušili. Zaključak je da je, u poređenju sa onim što se inače radi, ovo još i relativno zakonito. Zašto to kažem? Zato što ne znam da li ljudi shvataju da mi zapravo nemamo regulisano pravo svojine na nepokretnosti. Ceo pravni režim nepokretnosti je jedna od najozbiljnijih pravnih praznina u našem građanskom pravu. Potrebno je da se konačno ustanove ti svojinski odnosi. Kad jednom budemo imali ta pravila, onda ćemo konačno moći tokom narednih pet ili deset godina da utvrdimo šta je čije i idemo dalje. Da raščistimo tu situaciju koja je nastala otimanjem imovine, ideološkim poimanjem svojine i tako dalje. To je ono što nam nedostaje. I na jednom vrlo visokom nivou apstrakcije, to je uzrok slučaja o kojem ste došli da me pitate“, zaključuje Živković.

Istraživačke priče Branislav Manojlović, Marija Nenić, Milan Mišić, Milorad Dimić, Miloš Živković, Nenad Cvjetićanin, Opština Voždovac, Republićki geodetski zavod, Slavica Nenić, Stefanov Stevan, svojinski odnosi, Vlado Jarčov